Претражи овај блог

КЊИЖАРА ПИСАЦА

КЊИЖАРА ПИСАЦА
Планетарна, најбржа набавка књига и часописа: Дућан "ЗАВЕТИНЕ"

уторак, 09. октобар 2012.

ЈАД / Милисав Миленковић



Јабука у дворишту М. Милановића, писца из Петровца н/м (2011)
 Киша. Као да не пада, али неосетно топи земљу, лишће, пожутелу траву. Топи, натапа и гуњац дечака, што га оно оштро и грубо сукно гребе по врату. Осећа како му се са капе слива танак млаз хладне воде и клизи му низ леђа. Крагна гуњца, иако подигнута, се онако крута одваја од њега и пропушта тај млазић да му клизне чак испод кошуље и сиђе дубоко.
Сав најежен, дечак се стресе, потрчи. Хтео би да се загреје да са себе отера ту неподношљиву влагу, што се невидљива слива из облака, са неба. Капље са грана брестова и растура се као омаглица преко његовог лица, већ помодрелог од ране хладноће јесење. Капље му и у душу, испуњавајући је неодређеном језом и нелагодом. Све му се чини да више ништа није као што је било, до пре неки дан.
А још колико јуче, отац је уносио у средњу собу сноп лисника, са кога су овце обрстеле суво лишће, ломио гране и подлагао плехану фуруну, на којој је био плави емајлирани бакрач пун воде са бунара. Док је фуруна буктала и танким пламеном расипала светлеће шаре по зидовима или дуварима како је говорила баба,
отац је уносио дрвено тополово корито купљено од циганке из села Точка, стављао га на средину собе и тулускама га подглављивао са обе стране да се не преврне. Мајка је скидала плави емајлирани бакрач и кључалу воду сипала у корито. Отац је тада из плехане кофе додавао хладну воду и обоје су, затим, брчнули руке у воду да провере да није ни врела, ни прехлађена.
Дечак је већ стајао иза њихових леђа и чекао да му пруже руке и уведу га у корито топле воде. Загазио би и осетио пријатну топлину која се разливала по читавом телу, док је седао, а отац и мајка га наизменично поливали водом из лончета или врга и нежно му трљали леђа, груди и танушне бутине.
Није осећао љутину домаћег сапуна који је гризао за очи, нити оштар тежињави пешкир, док се брисао, а мајка му преко главе навлачила кошуљу коју је сама скројила и сашила од платна званог „американ“ . Осећао је само њихов дах који га је миловао по лицу и видео је игру они неухватљивих светлосних шара које су се шириле кроз отвор распаљене фуруне.
Тога лета, док још осећа сладуњави мирис покошене траве, товарио је сено са оцем. Дугачким држаљем на које је била насађена метална вила набадао је снопове и додавао оцу који је слагао и изводио редове водећи рачуна да не претегне на једну страну. Редови снопова сена су се слагали једни преко других и товар сена је растао у висину. Сада је већ требало снажније избацити у вис вилу како би се са ње откачио сноп и полетео ка оцу који га је спретно хватао рукама, налазио му место и потом га коленом притиснуо да боље налегне. Мајка је стајала пред упрегнутим кравама и нежно их мазећи по влажним и руменим ноздрвама из којих су текле бистре балице, растерујући обаде и друге инсекте који су их нападали, смиривала их, пазећи да неконтролисано не крену, а отац да не посрне на високом колском товару сена.
Тим истим колима у која су биле упрегнуте исте краве, отац је идући пред њима кроз отворену капију код бунара одвозио или довозио мајку. Види ту слику, али му остаје недоумица да ли кола са мајком одлазе или долазе. Све остало му је јасно. И мајчино бледо лице које, повезано новом марамом, извирује испод црвеног губера којим је покривена, а под њом је, и то се наслућује прострта крпара преко танушног слоја сламе. Тај одлазак или долазак памти да је у вези са мајчином болешћу или нечим њему тајанственим. Чуо је да се о томе нешто говорило између бабе и других жена које раније није виђао у кући.
Нека птица, сврака или врана, огласи се криком, а на њега се сручи облачак капљица воде са гране бреста која се затресе у исти мах када се зачу лепет птичјих крила. То прен и оних неколико раштрканих оваца које су чупкале полеглу траву, а ­­једна од њих подиже главу и заблеја.
Да ли га то блејање или дунули ветар испунише тешким мирисом покислих овчијих руна што се мешао са мирисом његовог покислог гуњца, који је био сашивен од вуненог сукна, тек дечак осети неку пустош и ојађеност у себи, у својој души. Хоће ли се више икад моћи да догађа то што је пролазило кроз његово несигурно сећање. Топла фуруна, нежан дах оца и мајке  док га купају и мирис сена и његовог зноја који се меша са очевим?
Тим истим знојем и мирисом што га је омамљивао док су жњели жито у Славовцу, на њиви изнад бистрог кладенца, са кога су захватали воду у време жетве или других пољских радова. Дечак је косом на којој су биле наглављене грабуље косио жуто и презрело жито, које се слагало у кривудаве откосе. Мајка је српом правила руковети тек покошеног жита и слагала га преко разапетог ужета од шевара, а отац је, ухвативши оба краја ужета рукама, као у загрљај, све то стискао у сноп. Притезао би уже и коленима гњечио оштре стабљике жита, а затим би уже везивао и грабио би сноп који би поносно посађивао усправно, лупивши га благо о земљу.
Е, тај очев зној, помешан са ужареним сунцем и зрелим житом, дечак је мирисао ослоњен на очева леђа, док су седели на врху кола натоварених сеном или сноповима жита. Мајка је водећи питоме краве, смерно корачала пред њима и не слутећи понос који је тињао у дечаку.
Киша, непрекидно та киша. „Мега“, како су сељаци говорили. Слива се и натапа поља и тарабе сеоских плотова, подоста разваљеним, са разграђеним деловима иза којих су зјапила ђубришта и излетали сеоски пси, увек кивни и гладни. На ујед вазда спремни.
Однекуд се у дечаку појавише осећања стида и страх од неке срамоте која га је неочекивано тог јутра снашла. Зна да су га скоро најурили да потера овце и свиње у чаир, на пашу. Сећа се неуобичајеног метежа у кући тога јутра, ужурбаности бабе, а оца и деду није ни видео. Помињали су неку „бабицу“, што није ни знао шта значи та реч.
Киша је почела чим је потерао стоку из авлије и крочио на сокак. Само што је затворио капију исплетену од врбовог прућа, „брзоплот“ како је чуо да се то зове и ушао у чаир ограђен трњем које је отац пролетос насекао по својим и комшијским разорима и складовима, чуо је звиждук из суседног чаира. Видео је дечака нешто старијег од њега, али сувоњавог и мршавог, водњикавих жуто-зелених очију који се смејулио. Руком га је дозивао да приђе плоту од трња.
-              Родила ти се сестра! Најебо си сад! - подругљиво му је рекао, церећи се и откривајући своје већ крњаве и поцрнеле зубе.
Ништа није схватао, али је осетио дрхтај који му се протну телом и он пови главу. Побеже од плота, бојећи се да онога са подругљивим смешком жешћом псовком отера. Док је трчао, скупљаући разбежале овце у чопор и даље је чуо шкрипутави смех и видео искежено лице оног другог дечака.
Одједном дечак склопи слику мајке под губером на воловским колима, њену болест и бледу, сукрвичасту мрљу коју је приметио на крпари, на којој је мајка лежала. То мора да је у вези са рођењем, са нечим њему што је незнано и тајанствено, са малим, живим створом који се сад нашао ту у његовог близини, а он не зна ни кад ни како је настао и зашто се баш њему све то догађа. Рођење, као и само новорођенче је било нешто што је у његовој дечјој души изазивало неодређени стид, а тиме и његову кривицу, јер се њему све то догодило. Никога није кривио, али је слутио да се све то у вези са рођењем догађа у срамним ситуацијама, које он нити је знао, а још мање разумевао.
Отуда тај стид и страх од тог стида који ће га дуго пратити. Сасвим му би нејасно откуда се у њега увуче бојазан да више неће лежати у кревету између мајке и оца. Није могао да замисли где је сад то створење које се зове његова сестра, у шта је положено и да ли ће њу сместити мајка и отац између себе. Хладноћу која је капала са брестових грана и сливала се поред крагне сукненог гуњца њему за врат га обузе и помеша се са оном хладноћом која је одасвуд избијала из зидова у средњој соби, где сад на истом кревету леже мајка и сестра.
Дечак се стресе и заплака. Тихо, без суза, у себи.
3/1.11.
 ___________________ Из књиге Калемљена трешња Лава Николајевича (2012)

Популарни постови