Претражи овај блог

КЊИЖАРА ПИСАЦА

КЊИЖАРА ПИСАЦА
Планетарна, најбржа набавка књига и часописа: Дућан "ЗАВЕТИНЕ"

четвртак, 18. децембар 2014.

ВИНАВЕРОВА СУДБИНА И УПУТ. ДОЗИВАЊЕ ЛИТЕРАТУРЕ / Бела Тукадруз





«Умиремо не од тог отровног брлога, него од бола за литературом»

Капија, с. Мишљеновац, Звижд, 2009. Снимак "Заветина"


ВИНАВЕРОВА СУДБИНА И УПУТ. ДОЗИВАЊЕ ЛИТЕРАТУРЕ
Какви су исходи српског модернизма? Је ли дозвана литература?* Ако суштински није, зашто није? Шта или ко је то онемогућавао, спречавао?**


1
ДВА НАПОРЕДНА КОЛОСЕКА: НАЈЗВАНИЧНИЈА, ТЈ. БИРОКРАТСКА КЊИЖЕВНОСТ, И – БЕЗДАНА

Ко ће написати објективнију и документованију, критички интонирану историју новије српске књижевности у којој би најзваничнија, тј. бирократска књижевност била подвгрнута најригорознијој стваралачкој ревизији, чиме би, можда, био утрт пут и писању макар кратке историје бездане књижевности? Неки нови Ђаво-бог-Писац (како би рекао Мркић), неки нови свети монструм, који би у много чему заменио наизглед незаменљивог Скерлића, тј, толике бледе копије једног Скерлића?
Постојали су монополи, који су сахранили толико талентованих људи, који су писали, али нису имали где да објављују. Монополи система су сахранили и цементирали не само многе потенцијале, него и конкретне људе, ствараоце.
(Један од доказа: Случај професора Младеновића, скоро невероватан, али догодио се и обелодањен је  после сто година самоће!)  ( Колико је одличних рукописа у монополским комунистичким предузећима одбачено због кукавичлука наметнутих уредника? То није хипотетичко питање. Објављивани су рукописи песника-мутаната, подобних, следбеника – који и данас муте воду, и намећу оно што је свугде у свету, па и у Европи, поражено, анахроно.) Погледајте, ко се, овде у Србији, буни против брзог писања и објављивања. Прошетајте мало интернетом.
То су људи који већ имају неке позиције и који се боје да ће их изгубити... Дакле, нема разлога да се страхује од блогосфере. Ево, погледајте оно што су покренуле београдске Заветине, један издавач који је деценијама био игнорисан од наших  штампаних медија и таворио у гету малих тиража. Заветине публикују чак и оно што је у земљама источне Европе, али и другде, до пре десетак година било незамисливо. ЗАВЕТИНА из дана у дан доноси обиље текстова, пре свега нових писаца, али и других ствари. Тим Блогосфере ЗАВЕТИНА допустио је свим  посетиоцима Сазвежђа Заветине да изнесу своја мишљења о објављеним постовима, без обзира каква била... Блогосфера пружа прилику стварном вишегласју да дође до изражаја... Међутим, и електронско издаваштво, може се злоупотребити. Све се може злоупотребити, па и блогови.Ту би заиста морао да постоји неки усвојени етички кодекс. Блогови би морали да буду профилисани, да имају своје лекторе, коректоре, уреднике.Постоји велика добит од блогосфере. Многи позвани добијају прилику да изнесу своја мишљења, да буду издавачи, дистрибутери. Без велике материјалне подршке моћних интересних група (мафије, политичких партија, у крајњем случају без подршке државе).
Издавачки и медијски монополи некадашње комунистичке државе нису се много и суштински изменили у овом транзиционом раздобљу  који би требало да буде новокапиталистички, али по много чему, поготово у култури и литератури, они су још увек ригидно неокомунистички.
У једној малој земљи као што је данашња Србија, велики је луксуз имати два удружења књижевника са прегломазним чланством и управним одборима у којима столују и владају и с т и. Књижевном животу и култури и књижевности Србије примереније би било једно удружење књижевника, које би деловало и живело и утицало на начин на који је то чинило ово удружење  у периоду свога оснивања или ренесансе.
Књижевном животу, здравом и успешнијем, нису потребне бирократе, котерије, секте, листови који све више личе на рубрику in memoriam. Удружења треба да се прочисте изнутра, да одстране из себе све оне амбициозне чланове који су ту, и у литературу уопште, залутали.
Јер, данас, највећу штету српском књижевном животу, литератури, и реалној стваралачкој критици, вредновању и превредновању, штете баш такви. Нека се врате политици, полицији, дипломатији, праву, журналистици, и другим областима из којих су перфидно убачени у књижевни еснаф са намерама, секташким и штеточинским. Ђаволским.
Разводњавајући најзваничнију књижевност, бирократску књижевност, каква још увек жилаво опстаје, захваљујући подршци Ђавола. Потискујући оне малобројне и ретке, представнике бездане књижевности.
Ко штити ове друге у овој земљи од ујдурми оних првих? Институционално и конфесионално нико – и то је жалосна истина. На бранику бездане књижевности данас стоји само једна књижевна награда истог имена, која је од свога оснивања мета најтиражнијих дневних новина, уз  помоћ једног фељтонисте-интриганта и  бившег песника- свезналице- циника, који се прочуо «пљувањем» наводних  денуцијаната и великана тзв. бирократске књижевности...
     ________ извор: рукопис

Бела ТУКАДРУЗ 

УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ  И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА

четвртак, 13. март 2014.

Dragan Đilas: Onemogućiti pokušaje vraćanja Srbije u neka prošla vremena...

)

Објављено у 12.03.2014.
(Beograd, 12. marta 2014) Koalicija okupljena oko Demokratske stranke pozvala je građane da u nedelju
glasaju za listu "Sa Demokratskom strankom za demokratsku Srbiju" i tako smene vlast koju oličavaju "širenje straha i samovolja Aleksandra Vučića".


"Samo glas za Demokratsku stranku je glas protiv vlasti
Srpske napredne stranke. Postoje samo dve kolone na izborima, Vučić i
oni koji su sa njim, i mi koji nećemo sa njima. Idemo na izbore da
pobedimo, jer strah ne može da vlada Srbijom", poručio je predsednik DS
Dragan Đilas na mitingu na beogradskom Trgu Republike.

Dragan Đilas je istakao da DS ne priziva nasilje i ukrajinski scenario i da to
nikada nije ni činila, ali da ne želi ni severnokorejski scenario po
kome jedan čovek dobija sto odsto glasova, nego srpski scenario u kojem
će građani dobiti šansu da žive bolje.
"Hoćemo naš srpski scenario, a to je Srbija koja radi, u kojoj su svi jednaki, bez obzira
na naciju, veru, seksualno opredeljenje", rekao je Đilas.

"Jedino oruđe za koje smo znali je olovka i zato vas pozivam da glasate za
lepšu i pristojniju Srbiju. Mi na izbore idemo da pobedimo, a vi koji
ste večeras došli pokazali ste da strah ne može da vlada Srbijom, da smo
mi prošlost, sadašnjost i budućnost ove zemlje", naglasio je on.

Đilas je ocenio da će Srbija, ako sadašnja vlast ostane, bankrotirati za
godinu dana, zaposleni će ostati bez posla, a penzioneri bez penzija i
ukazao da to nije prizivanje ničega lošeg, nego hrabro ukazivanje na ono
što će se dogoditi.
"Nudimo rešenja — svakom detetu besplatan udžbenik, trudnicama puna plata i pomoć penzionerima sa najmanjim penzijama. Mi smo izgradili mostove, renovirali bulevare, a vlast se
zadužila pet milijardi evra, a nisu napravili nijedan kokošinjac", rekao
je Đilas, koji je i kandidat DS za gradonačelnika Beograda.
On je istakao da se DS zalaže za to da se lekarima, rudarima i profesorima povećaju plate, a ne da budu smanjene.
Dragan Đilas je ocenio da vlast ne shvata šta je realnost i naveo da je stvarnost Srbija na zemlji, a ne na vodi.
Na skupu na Trgu Republike obratio se i predsednik Političkog saveta DS
Dragoljub Mićunović koji je rekao da se istorija uvek javlja dva puta —
prvi put kao tragedija, a onda kao komedija i farsa.
"Nisu oni tako moćni kao što su bili njihovi šefovi, samo su moćniji u aroganciji.
Ubeđuju nas da se sva naša pamet i budućnost nalazi u rukama jednog
čoveka, a za demokratiju koja postoji 2.000 godina bitno je samo da ona
bude brana vladi jednog čoveka, bio on car ili diktator", rekao je
Mićunović.
Tokom skupa na video bimu emitovana je i poruka
zamenika predsednika DS Bojana Pajtića koji je danas u Kanu primio
nagradu koju je "Fajnenšel tajms" dodelio Vojvodini kao najboljoj regiji
za strana ulaganja.
Predsednik Nove stranke Zoran Živković rekao je da se ne sme dozvoliti "trutovima" da uništavaju budućnost Srbije.
"Ne diktaturi! Srbija počinje da liči na pakao Miloševićevih 90-ih i
vladaju ljudi koji jesu 90-te. Možda su promenili dlaku, ali ćud nisu",
rekao je Živković.
On je kazao da je vlast proglasila velike
uspehe u borbi protiv kriminala, a da su uhvaćene "samo sitne ribe, dok
moćni somovi slobodno plivaju močvarom kriminala".
Jedan od voditelja skupa bio je Darko Mitrović, autor emisije "Mentalno
razgibavanje", koji je poručio da je večeras na Trgu Republike kako bi
pružio otpor diktaturi i samovolji.
"Pouzdano znam da Aleksandar Vučić nije zabranio moju emisiju. Ja mu verujem, jer je tako rekao, a
ja sam naivan", kazao je ironično Mitrović.
Konvenciji na beogradskom Trgu Republike prisustvovalo je petnaest hiljada pristalica
DS, a miting je počeo emitovanjem govora ubijenog premijera Srbije i
predsednika Demokratske stranke Zorana Đinđića.
Po završetku mitinga okupljeni su krenuli u "medijsku šetnju" Kolarčevom, preko
Terazija, Trga Nikole Pašića, pored zgrade RTS-a, Svetogorskom i
Makedonskom ulicom i natrag do Trga Republike. (za više informacija
posetite: http://www.ds.org.rs/medija-centar/ve...)

уторак, 21. јануар 2014.

Идеја “Балкан Балканцима” је поново могућа

 Ove godine navršava se 80 leta od osnivanja Balkanskog
instituta u Beogradu. Sada već davne 1934. godine, u punom jeku manjih
ili većih integracija kroz Balkanski savez i Malu Antantu, Kraljevina
Jugoslavija je pokušavala da osigura svoj opstanak i zaštitu od
spoljašnjih neprijatelja. Koliko je Balkanski institut bio značajan na
tom polju? Recite nam nešto o njegovim osnivačima i o ulozi Kralja
Aleksandra u nastanku ove izuzetne ustanove.



— Prethodnik današnjeg Balkanološkog instituta SANU jeste Balkanski
institut, osnovan 1934. godine u Beogradu kao prvi institut te vrste na
Balkanu. Inicijativa je potekla od kralja Aleksandra I Karađorđevića,
koji je priložio pozamašnu sumu svog novca za početak njegovog rada, dok
je naučno profilisanje ustanove bilo povereno Ratku Parežaninu i
Svetozaru Spanaćeviću. Takođe, veliki doprinos razvitku Instituta i
njegovoj naučnoj delatnosti dali su još Milan Budimir, Gojko Krulj i
Petar Skok. Balkanski institut je izdavao časopis Revue internationale des Etudes balkaniques,
koji je okupljao najuglednije evropske stručnjake za Balkan. Nažalost,
časopis je bio kratkog veka. Izlazio je do 1941. godine, kada je ukinut
naredbom nemačkih okupacionih vlasti u Beogradu. Osim toga, Balkanski
institut je objavljivao i posebne edicije: Knjige o Balkanu i Balkan i Balkanci.


Za razliku od Revue internationale des Etudes balkaniques, ove edicije su imale manje naučni, a više popularan karakter. Iz edicije Knjige o Balkanu objavljene su dve sveske, a iz edicije Balkan i Balkanci
četiri. Naučni koncept Balkanskog instituta u mnogo čemu išao je ispred
svog vremena. Podsećam da je to vreme pojačane militarizacije Evrope i
uspona totalitarnih ideologija i pokreta. Mnogi od njih otvoreno su
zahtevali reviziju međunarodnog poretka ustanovljenog Versajskim
mirovnim ugovorom od 1919. godine, izražavajući teritorijalne pretenzije
prema pojedinim balkanskim zemljama.


U jednom takvom veoma nepovoljnom kontekstu saradnici Balkanskog
instituta pozivali su na jedinstvo i slogu balkanskih naroda. U Uvodnoj reči za prvu svesku Knjige o Balkanu jasno se iskazuje težnja „da
se balkanske države zbliže, da postave međusobne čvrste političke i
privredne sporazume i saveze, da se narodi balkanski uzajamno dopunjuju i
pomažu, da se među njima razvije duboko i trajno osećanje solidarnosti i
zajednice za koje postoje mnogobrojni uslovi i još veća potreba“
.


Institut, onaj prvi, ukinut je po dolasku Nemaca, a kao povod za to poslužila je monografija Beograd,
u kojoj je stajao tekst i o nemačkom razaranju prestonice u Prvom
velikom ratu… Očito su osvajači razni, a posebno oni koji su imali
nameru da nas „civilizuju“ strepeli od mogućeg jedinstva Balkanaca?
Možete li nešto reći o Institutu u periodu nakon Drugog svetskog rata?
Koliko je on bio politički aktivan, odnosno koliko su ljudi u njemu
vodili računa o potrebi jedinstva Balkanaca? Da li je možda sama promena
naziva Instituta od „Balkanskog“ do „Balkanološkog“ naznačila i promenu
u njegovom radu?



— Institut je obnovljen 1969. godine pod imenom Balkanološki
institut, kao posebna jedinica u sastavu Srpske akademije nauka i
umetnosti. U obnavljanju rada Instituta učešće je uzelo nekoliko
izvrsnih i veoma uglednih naučnika, koji su koji su se bavili Balkanom
od praistorije do modernog doba, kroz arheološka, antropološka,
etnografska, istorijska istraživanja i studije kulture, umetnosti,
književnosti, običajnog prava itd. Među njima posebno mesto imaju Vaso
Čubrilović, Radovan Samardžić, Dimitrije Đorđević, Dragoslav
Antonijević, Nikola Tasić, Kliment Džambazovski itd. Inače,
multidisciplinarni pristup u proučavanju Balkanskog poluostrva ostao je
trajna naučna orijentacija Instituta.


Balkanološki institut SANU zasnovao je svoja istraživanja na tragu
predratnog Balkanskog instituta iako se u vreme obnavljanja njegovog
rada nije ni pomišljalo na to da se između ta dva instituta uspostavi
bilo kakva veza i tako obnovi nasilno prekinuti tok balkanološke naučne
oblasti. To nije bilo moguće iz prostog razloga što vladajuća ideologija
s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina 20. veka to nije
dozvoljavala. Ipak, danas, kada obeležavamo 80 godina od osnivanja
Balkanskog instituta, možemo sa mnogo više argumenata govoriti o
povezanosti dva instituta.


Balkanski institut ostavio je, kako je pisao možda i
najzaslužniji za njegovo osnivanje, novinar i publicista Ratko
Parežanin, Balkanološkom institutu u amanet veliku biblioteku… Šta je
uopšte od te biblioteke preživelo rat i kolika je biblioteka Instituta
danas? Ujedno, stari Institut je imao odličnu izdavačku delatnost, a
pokrenuo je i
Reviju za balkanske studije… Šta danas Institut izdaje? Da li se bavi prevodilačkim radom?


— Nažalost, od te biblioteke Ratka Parežanina nije ostalo ništa. Ako je za utehu, očuvani su primerci časopisa Revue internationale des Etudes balkaniques. Balkanološki institut SANU izdaje svoj godišnjak Balcanica,
koji izlazi pretežno na engleskom i francuskom jeziku i prvenstveno je
namenjena stranoj akademskoj javnosti. Takođe, Institut ima i biblioteku
posebnih izdanja. Ona obuhvata monografije iz svih oblasti
balkanoloških istraživanja. Mnoge od njih dostupne su na internetu, i to
na posebnom linku za elektronska izdanja na veb-sajtu Balkanološkog
instituta SANU – www.balkaninstitut.com.


Recite nam nešto o stanju i statusu balkanologije danas, kako
u Srbiji, tako i u ostalim zemljama Balkana. Koliko joj se posvećuje
pažnja i ima li tu nekih imena koja bi danas bila posebno značajna?



— Balkanologija kao šira naučna oblast koja obuvhata veći broj nauka i
naučnih disciplina koje se na ovaj ili onaj način bave Balkanom bila je
zanemarena za vreme Hladnog rata zbog naglašene ideološko-političke
dihotomije u Evropi, pa i u svetu. Podela je išla ideološkom linijom na
„komunistički Istok“ i „buržoaski Zapad“ i zbog toga balkanologija nije
imala veliki značaj. Tome je doprineo i poseban položaj SFR Jugoslavije,
koja je balansirala na ovoj liniji podele, premda više okrenuta Zapadu,
ali ne u onom suštinskom – filosofsko-ideološkom pogledu, nego u smislu
nekritičkog prihvatanja onih najnižih i najbanalnijih elemenata
zapadnih društava: potrošačkog mentaliteta i proizvoda najšire masovne
kulture. Međutim, posle pada Berlinskog zida i propasti globalnog
komunističkog poretka, naglo je poraslo interesovanje za balkanologiju
zbog ratova na tlu bivše Jugoslavije.


Tako se za vreme jugoslovenske krize 1991–1999. godine, a naročito za
vreme rata u Bosni i Hercegovini (1992–1995) i na Kosovu i Metohiji
(1998–1999) pojavila prava „poplava“ naučnih i publicističkih radova na
Zapadu, skraćenih „instant“ istorijskih knjiga i drugih sličnih
publikacija s ciljem da „naučno objasne“ i „realno prikažu“ prave uzroke
ratova na Balkanu, redovno na štetu srpskog naroda. Većina ovih knjiga
nema naučno utemeljenje i više su predstavljale propagandno sredstvo za
lakše ostvarivanje konkretnih političkih ciljeva. U ovom trenutku
interesovanje za balkanologiju na Zapadu znatno je opalo, ali ono što je
važno jeste činjenica da se ona razvija u samim balkanskim zemljama,
tako i u Rusiji. U vezi s tim, naredne godine će biti održan
Balkanološki kongres u Sofiji na kome će učestvovati veliki broj
naučnika iz celog sveta koji izučavaju Balkan.


Sada, kada smo prešli preko pitanja vezanih za sam Institut,
želeo bih da vas kao čoveka od nauke i sigurno stalnog balkanskog
putnika pitam za stanje samih balkanskih naroda ponaosob. Tu pre svega
mislim za one pravoslavne. U kakvom su oni stanju, ekonomskom, moralnom,
političkom?



— Najkraće rečeno, opšte stanje balkanskih naroda pravoslavne
veroispovesti njihovih država jeste više nego tragično. Opšta kriza
zahvatila je sve države: kako članice EU (Grčka, Bugarska, Rumunija)
tako i one države koje tek konkurišu za punpravno članstvo u EU (Srbija,
Crna Gora, BJR Makedonija). Grčka je u ekonomsko-finansijskom haosu
posle eksplozije državnog duga spolja i iznutra, Bugarska i Rumunija su
takođe u ekonomskom i socijalnom beznađu, dok je stopa prirodnog
priraštaja sve niža.


Međutim, Srbija (i Republika Srpska) i BJR Makedonija su u najtežoj
situaciji pošto, osim ovih problema, imaju i one najteže političkog
karaktera: ni teritorijalni integritet im nije garantovan tako da ovo
pitanje baca u senku sva ostala. Takođe, pravoslavne zemlje se suočavaju
sa ekspanzijom političkog islama i veoma agresivnom politikom
neoosmanističke Turske, koja je potpuno potisnula sekularno nasleđe
Kemal paše-Ataturka. Sve ovo govori u prilog ponovnom okupljanju
balkanskih država kako bi se uspešnije suočile sa svim ovim izazovima.


Da li takvo stanje može da se prevaziđe? Da li na tom putu
Balkanci treba da se ugledaju isključivo na zapadne uzore čija se
vrednost svakako ne može sporiti, ili treba da se okrenu sebi? Da li je
mogućnost ostvarenja ideje „Balkan balkanskim narodima“ moguća samo ako
se prvo Balkanci vrate svom Balkanu?



— Naravno da može, ali da bi se to postiglo, potrebno je da same
pravoslavne zemlje nešto učine. Potrebno je da učine više koraka na
međusobnom zbližavanju i razumevanju jer jedino jedinstvo i sloga mogu
doneti ploda. Istorijsko iskustvo nas uči tome. Pre 100 godina Balkanski
savez, čiju je okosnicu činio srpsko-bugarski ugovor o savezništvu,
doveo je do epohalnih rezultata koje su priznale i velike sile. I upravo
nam ovaj primer govori o potrebi novog približavanja Srbije, Grčke,
Rumunije i Bugarske, ali pod uslovom da sve ove zemlje, iskreno i bez
velikih kalkulacija, uđu u jedan takav sklop novih međusobnih odnosa.


To je tako sa srpskog stanovišta, a verujem da je slično razmišljanje
prisutno i u ostalim prvoslavnim zemljama. S druge strane, svaka
saradnja sa narodima i državama koja ne donosi rezultate trebalo bi da
bude prekinuta ili bar svedena na minimum. Tu pre svega mislim na odnose
sa Hrvatskom. I tu je istorijsko iskustvo pokazalo da srpski narod nema
šta da traži u bilo kakvom aranžmanu u kome učestvuje i Hrvatska.


Koje su to vrednosti koje Balkan nosi sa sobom i koje ga, ako
ih ima, čine samosvojnim, drugačijim od Zapada i Istoka? Da li su
Balkanci odaniji svojoj narodnoj tradiciji od Zapadnjaka?



— Nesporno je da je Balkan pravi „zlatni rudnik“ kulture. U njegovim
okvirima nastala je prva evropska civilizacija. Civilizacijska
dostignuća antičke Grčke i Rima na Balkanu malo koga mogu ostaviti
ravnodušnim. Zatim kulturno nasleđe iz helenističkog, vizantijskog,
osmanskog i modernog doba takođe ima svoj značaj i vrednost. Za vreme
osmanske prevlasti pripadnici pravoslavnog Rum mileta živeli su u
patrijarhalnom društvu, uživajući određeni stepen samouprave, što je
predstavljalo dragoceni oblik preddržavne demokratije. Tako su izgradili
specifičan način života, zasnovan na moralu i solidarnosti, usmenoj
narodnoj epici i običajnom pravu. Balkanski narodi verovatno nisu ni
svesni koliko su odblesci svih ovih dostignuća i danas utkani u njihov
svakodnevni život.


Balkan je kroz istoriju često nazivan „Pupak sveta“…. Šta je
po vama „pupak“ Balkana, odnosno da li danas na Balkanu (imajući u vidu
trenutno političko stanje, a ne istorijsku vrednost ili perspektivu)
postoji neka država koja bi se mogla smatrati „stožernom“?



— U zapadnoj naučnoj literaturi, publicistici i geopolitičkim
planovima, Balkan se često naziva „pupak“ odnosno „meki trbuh Evrope“ (soft belly of Europe).
Na taj način želi se potencirati Balkan kao primitivno i nestabilno
područje, koje bi vazda moralo biti pod međunarodnom protektoratom,
formalnim ili neformalnim – svejedno. Balkan se često prikazuje kao
trajno „žarište“, kao „bure baruta“ koje za čas plane „usled vekovne
mržnje koja na njemu vlada“ itd.


To možda izgleda tako samo na prvi pogled, ali, ako se dublje
analiziraju istorijski i politički proces na Balkanu, dolazi se do
sasvim drugačijih zaključaka. Američka profesorka bugarskog porekla
Marija Todorova najbolje je to objasnila u svojoj čuvenoj raspravi Imaginarni Balkan.
Važno je naglasiti da takve konstrukte koriste velike sile kako bi
opravdale svoje političke ambicije na Balkanu i Bliskom istoku.


Šta je po vama zla kob Balkana? Da li je on sam po sebi bure
baruta ili ga takvim prave oni kojima njegovo jedinstvo ne odgovara i da
li je takvo jedinstvo na bilo kom nivou potrebno, moguće i nužno? Da li
je moguće jedinstvo čitavog Balkana ili se prvo treba ograničiti na
pravoslavne narode kao, po logici stvari, međusobno najbliže?



— Već sam naglasio da se takvi tendenciozn i pežorativni konstrukti
plasiraju da bi se opravdale političke ambicije velikih sila. Balkan je
ipak značajno saobraćajno čvorište između Evrope, Azije i Afrike, koje
je uz to i bogato mnogim resursima na kojem se ukrštaju različiti
interesi, ne samo velikih i regionalnih sila nego i malih naroda. Sve to
daje povoda za nastanak različitih naučnih, pseudonaučnih ili češće
političkih pojmova, koji veoma često ne odražavaju stvarnost.


Kako objašnjavate ulogu hrvatskog, albanskog, bošnjačkog,
moldavskkog i sada crnogorskog državno-pravnog elementa na Balkanu? Da
li su ti kasno stvoreni narodi zaista deo Balkana ili su tuđi igrači?
Može li se to isto reći i za Tursku?



— Svi ti „faktori“ koje ste naveli jesu zapravo objekti politike
velikih sila. One posredstvom njih ostvaruju svoje političke i ekonomske
interese. Činjenica je da su ovi „faktori“ u trci sa sopstvenom
istorijom i da nemaju nikakvu državotvornu tradiciju. Ako izuzmemo
konstrukciju moldavske nacije kao negacije rumunskog identiteta, svi
ostali entiteti zasnovani su na negaciji Srpstva. To je ono što ih
povezuje. A kad se identitet gradi na negaciji nečega i nekoga, a ne na
stvaralačkoj i pozitivnoj energiji, tu sreće ne može biti.


Kako vidite ulogu balkanskih „komšija“ u uređenju balkanske
politike? Tu pre svega mislimo na Mađare i Italijane sa kojima se, kao
što znamo, Kraljevina Jugoslavija dosta mučila.



— Osim sa pravoslavnim državama na Balkanu, Srbija treba da
produbljuje svoje odnose sa Mađarskom i Italijom. To su dve ključne
zemlje od kojih zavisi pravno-politička stabilnost Srbije i njen
napredak. Ako uopšte postoji kapija prema Evropi, onda je to Mađarska.
To nisu ni Hrvatska ni Slovenija. Mađarska je spona između Srbije
unutrašnjosti Evrope (kako centralne tako i zapadne) i zbog toga se mora
raditi na što boljim odnosima sa njom, uz međusobno uvažavanje,
poštovanje i rešavanje nekih teških istorijskih pitanja, koja su još
uvek otvorena. S druge strane, iste takve odnose Srbija bi morala imati i
sa Italijom. To nam je takođe značajna zemlja pošto samo uz saradnju s
njom možemo zaštititi svoje interese na zapadu Balkana.


Na kraju, recite nam da li će Institut na prigodan način obeležiti svoj jubilej?


— Balkanološki institut SANU sigurno će obeležiti ovaj značajan
jubilej. Planira se objavljivanje posebnog zbornika a biće i skromna
svečana akademija.


Novi srpski socijalizam/Srbin.info







Мирослав Свирчевић: Идеја “Балкан Балканцима” је поново могућа - Правда

Популарни постови