Претражи овај блог

КЊИЖАРА ПИСАЦА

КЊИЖАРА ПИСАЦА
Планетарна, најбржа набавка књига и часописа: Дућан "ЗАВЕТИНЕ"

субота, 28. новембар 2015.

Руси плене 'Кемпински'?

ФИРМА руског милијардера Александра Григорјева "Златна обала МНЕ" из Бара (ранији назив "Сохо хотелс"), односно његов хотел, некадашњи "Инекс Златна обала" у Сутомору, који је требало да буде отворен у јуну, као један у низу с брендом "Кемпински", могао би ускоро да буде привремено заплењен по захтеву Русије. Наиме, власник овог здања, које је завршено око 80 одсто, ухапшен је у свом елитном ресторану "Сфера" у Москви, 30. октобра, под тешком оптужбом да је опрао око - 46 милијарди долара!
Како је пренео руски "Комерсант", хапшење Григорјева је тражила Централна банка Руске Федерације, јер се сматра вођом велике криминалне групе која броји око 500 људи. Они су били увезани са 60 банака, а Григорјев сувласник неколико које су банкротирале, јер им је због високоризичних кредита одузета лиценца између 2014. и 2015. Међутим, док су радиле, те банке су биле врло "активне" у пословима с фиктивним трансакцијама у обрту с некретнинама, па је новац сумњивим кредитима преко Молдавије изношен из Русије.
Истражитељи су применили рецепт као у неколико случајева тамошњих ухапшених олигарха. Понудили су, наиме, новопеченом инвеститору у Црну Гору да врати паре. Али пошто се правио невешт, одређен му је двомесечни притвор, док је тужилаштво наставило да "чачка" по пословању. Ускоро ће, сигурно, бити и нових "прилога за његову биографију", која је, додуше, "тања" за звање бившег припадника КГБ, одакле је то негирано.
Наравно, црногорске званичнике највише занима шта ће бити с луксузним здањем у Сутомору, чија је једина власница од августа 2014. Александрова супруга Анастасија. Стигле су вести о могућој пленидби имовине Григорјева не само у Русији, тако да би таква одлука и те како могла утицати на туристичку понуду ове државе, која је озбиљно за наредну сезону рачунала на понуду хотела у Сутомору, чија је вредност процењена на око 50 милиона евра.
Руски инвеститор је, иначе, хотел "Инекс Златна обала", одмаралиште београдског "Инекса", купио на јавној лицитацији од Агенције за приватизацију Србије у јуну 2013. за 11,7 милиона евра. Комплекс је имао 64 туристичка објекта, од чега 47 бунгалова. Све то на плацу од 13.892 квадрата, дословце на "пени од мора".


УПИТНО И ПОРАВНАЊЕ С РОЋЕНОМ
Због хапшења Григорјева, није приведено крају договорено поравњање њега и фирме породице Рада Вујачића из Бара због међусобних сумњивих трансакција. Вујачић, који је у кумовским везама с породицом Милана Роћена, саветника Мила Ђукановића, био је пословни партнер Григорјева и извршни директор његове фирме "Сохо хотелс", која је 2013. купила бившу "Инекс Златну обалу". Тада је уговорио неколико милиона вредне послове с фирмама у свом и власништву чланова своје породице. Григорјев је посумњао у те "послове", па је Вујачића сменио крајем јула 2014, обустављајући исплату неколико уговора које је склопио.
Сутоморе: Руси плене 'Кемпински'? | Регион | Novosti.rs

четвртак, 19. новембар 2015.

Дворана „Батаклан”, на познатом париском Булевару Волтер

У „Батаклану” је увек било бучно али весело

Једна од најпознатијих музичких дворана Париза, настала 1864, и пре трагедије која се десила у петак била је позната по контроверзама
„Батаклан” у позадини након крвавог пира (Фото: Ројтерс)
Дворана „Батаклан”, на познатом париском Булевару Волтер, која је у петак 13. новембра, била поприште крвавог пира терориста, од чијих је метака страдало 89 људи, место је дуге културне историје и традиције, место на којем је увек било бучно али весело.
Једна од најпознатијих музичких тачака Париза настала је 1864, када је здање необичног изгледа, у кинеском стилу, саградио архитекта Шарл Дивал. Како преноси „Франс 24” име потиче од једне од Офенбахових оперета,а од почетка деведесетих дворана је проглашена историјским спомеником. У почетку је сала, која прима око 1500 људи, коришћена као место на којем су се изводиле оперете и водвиљи, потом је након Првог светског рата трансформисана у биоскоп, али је од седамдесетих година намена промењена – од тада служи за концертне спектакле. Током низа година мењали су се они који су салом управљали и који су је поседовали.
Док се испред улаза у „Батаклан” смењују млади људи, у жељи да оставе свећу или цвет у име страдалих и свих осталих жртава у Паризу, медији широм света подсећају на то која су све то велика имена свирала и певала на том мести. Едит Пјаф, Морис Шевалије, Џеф Бакли... „Гардијан” тако пише да су 1972. ту наступалиЛу Рид и Нико, потом се помињу Принц, Ајрон мејден, Џудас прист, Моторхед, Клеш, Кјур, Оејсис... И поред већих дворана, попут „Зенита” или „Берсија”, музичари су често бирали баш „Батаклан”, тврдећи да има посебну, пријатну и домаћу атмосферу. Место је било синоним за француски рок и младе бендове – музички критичари кажу да је концерт у „Батаклану” био знак да сте успели да изађете из анонимности, пише „Њујорк тајмс”.
Здање је познато и по неким контроверзама још од 2000. Антиционистичке групе протестовале су баш испред њега 2007. и 2008. пошто су се ту одржавали произраелски програми. Како пише израелска штампа, Жоел и Паскал Лалу, двојица браће јеврејског порекла, изашли су из посла након неколико деценија и продали салу пре два месеца, из страха због претњи исламиста. „Тајмс оф Израел” истиче да је још 2011. један од чланова терористичке групе „Армија ислама”, огранка Ал Каиде у Гази, изјавио безбедњацима у Паризу да планирају нападе на „Батаклан” јер је у власништву Јевреја. Иако према досадашњим извештајима француске полиције нема индиција да је антисемитизам био један од елемената напада који се десио у петак, истрага ипак није дала одговор на питање зашто је баш „Батаклан” изабран за мету. Садашњи власници огласили су се на друштвеним мрежама одмах након покоља – изражавајући огромну тугу због страдалих обећали су да ће у једном тренутку „Батаклан” опет отворити своја врата.
М. Д. објављено: 18.11.2015.  у Политици

ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ

jedan detalj | 19/11/2015 12:23
Kusturica i "No smoking orkestra" su imali novembra 2007 koncert u Bataklanu

понедељак, 09. новембар 2015.

Зашто су Срби... такви?


        Какви "такви"? - "Мазохисти", "аждаје"? Крокодили? Беле ајкуле? Пиране? Китови? Масни? Ружни? Дебели? Необријани...итд.

         Има разних одговора на ово питање. И на интернету, и у разноразним новинама, магазинима, часописима, жутој и другој штампи.

***
....
“Племе моје сном мртвијем спава“ – Његош
У последње време доста се прича и пише да је узрок равнодушног понашања Срба који су сломљени умором и разочарењима, дејство тајних оружја као што је “Харп“. Да ли се намерно или случајно, прелази преко једне битне чињенице да је овакво понашање нашег народа много раније почело и то тровањем сатанистичким идеологијама југословенством, комунизмом, хуманизмом, европеизмом и екуменизмом. Творци новог светског поретка у последњих сто година, неуморно претварају овај народ у зомбирану масу, са крајним циљем потпуног уништења.Претварање Срба од народа Светосавског, храброг, поносног, увек спремног да брани своју веру и отачаство, у зомбирану масу почело је после Првог светског рата. То је била последица негативне селекције у рату, где су часни Срби гинули бранећи своју земљу и народ, а шљам се крио и чекао је крај рата. Рат у ком смо се борили за голи опстанак и из ког су измучени Срби изашли као победници, однео је трећину нације, то јест њен бољи део. Неустрашиви ратници који су преживели све крваве битке склоњени су у страну, србске војводе су пензионисани, док су инвалиди рата завршили на улици да просе. Тада у први план долазе они који су се крили од рата на западу, и они који су радили у интересу светских сила. Они су натерали Србе да се одрекну своје државе и прихвате заједницу са својим непријатељима Хрватима и Словенцима, који су ратовали против Срба у униформама Аустроугарске и при томе починили стравичне злочине. Сетимо се само 1300 голобрадих каплара, цвета србске омладине, будуће интелектуалне елите која је требала да поведе Србију, који су из школских клупа бачени у огањ рата. Уместо њих, који су одлучно и храбро ступили у прве борбене редове, свесно жртвујући своје младе животе за оно о чему су научени у Светосавској школи, дошли су „татини синови“ који су се крили на западу. Стигли су интелектуалци који су опијени палим западом, имали задатак да наше Светосавске врлине које су нас сачувале у векове, замене трулим западним антихришћанским слабостима. Као директна последица тога, у Другом светском рату, дошло је до међусобног убијања Срба, а власт је преузео људски олош у виду комуниста, док је Србска елита побијена, затворена по тамницама или је била принуђена да емигрира на запад. Од тог момента у Србији у потпуности до изражаја долазе људска ништавила у виду бескичмењака и каријериста, једноставно издајника, који би и рођену мајку продали само да им добро буде. Какво је стање тада било у Србском народу, најбоље говори догађај у вези рушења капеле Светог Петра Цетињског на Ловћену и изградње Мештровићевог масонског маузолеја педесетих година прошлог века.Радове су изводили радници грађевинског предузећа “Титоград“, из Црне Горе и са Косова и Метохије. Када је дошао дан да се руши капела, шеф градилишта Мирко Живковић сабрао је раднике и рекао шта морају да ураде. Тада је је испред свих радника, које су чинили већином Срби, иступио само један муслиман Исо Махмудбеговић из Бистрице код Бијелог Поља. Частан човек је изјавио том приликом, да неће да руши капелу јер је то “влашки храм“ и да он неће рушити ничију светињу. Шеф градилиште, плашећи се да није организована побуна, покушао је да га убеди да то није ничија светиња, него споменик. И ако му је прећено отказом, Иса је остао доследан рекавши: “Не морате ми га давати, отићу сам. Свако нека поступи како хоће, ја сам одлучио“. Тек тада су се Иси придружили остали радници. Сутрадан су радници опет постројени, али овог пута ту су били и људи у црним кожним мантилима (Удба) и “народна“ милиција. Када су и они упитали ко неће да руши капелу, једино је иступио Исо. У том дијалогу и убеђивању, између ударне песнице комунистичког режима и Исе, он је на крају још одлучније одговорио:“Да сте дошли у моје мјесто да рушите џамију, ја бих погинуо, али не бих дозволио да се то уради.“ После тога се и остали радници придружују Иси. На нашу срамоту, и поред присуства већине србских радника, само захваљујући храбрости муслимана Исе, капела – србска светиња није рушена данима, док комунисти нису формирали своју проверену радну бригаду састављену од младих уличара и робијаша из Спужа, који су надахнути ракијом без проблема извршили тај задатак. Овако понашање Срба била је карактеристика све време владавине комуниста, част ретким појединцима који се никада нису мирили са злом.Та злокобна равнодушност Срба је била више него приметна деведесетих година, уз ону народну “неком рат, неком брат“. Док су Срби у Србској Крајини, БиХ, и на југу Србије Косову и Метохији били мучени, убијани, протеривани са својих огњишта, водили крваве борбе за опстанак, за то време већина њихових сународника у Србији гледала је на то равнодушно и без имало гриже савести. Док се наведеним крајевима чуо плач србских мајки, и на кућама се вијорили црни барјаци, по Србији се веселило по кафанама, на свадбама, концертима, прослављаље се спортске победе. Затим је дошло кратко отрежњење почетком 1999.године, током НАТО бомбардовања, које је Србе тргло бар на тренутак из самртног сна. Чим је рат престао, Срби су наставили по старом, незаинтересованост за дешавање око себе и недостатак икакве жеље да се било шта промени уз ону чувену издајничку реченицу: “Шта ја ту могу да променим“. 
     Видети више:  Зашто су Срби равнодушни     

***
Зашто су Срби несрећан народ?Мислиоци, интелектуалци, психолози и разни други људи са великим животним искуством покушавали су сваки са своје тачке гледишта да језгровито и кратко дефинишу шта је то срећа за сваког појединца, али и за читав народ. Једну од таквих дефиниција среће дао је и класик руске књижевности Лав Николајевич Толстој, који је рекао следеће – „Да би човек био срећан, потребно је да верује у могућност да оствари срећу.“ Ако узмемо да је ова Толстојева мисао најприближнија истини, онда би се могло рећи да Срби у целини више не верују ни у саму могућност да ће икада досегнути срећу. Ево о чему се заправо ради.
Дакле, по резултатима истраживања, ког је спровела агенција Галуп, Срби су сврстани међу десет најнесрећнијих народа на свету. Отуда се поставља питање – зашто је то тако и ко је Србима покварио садашњост и уништио веру у бољу будућност?Поменуто истраживање које је спроведено широм света у великом броју земаља на свим континентима показало је да се једва нешто више од половине свих српских грађана, односно 52 процента свих становника Србије, осећа поштовано и задовољно, а са тако малим бројем задовољних сврстани смо на само светско дно. Анкетираним људима је свуда постављено исто питање: «Да ли сте се последњих дана осећали поштовано и да ли сте се смејали и у нечему уживали?».
С обзиром на поражавајуће мали број грађана који су одговорили потврдно, а њих је била једва половина, јасно је да нешто дубоко не ваља у српском друштву, јер постоје и многе друге земље у којима владају велика материјална криза, незапосленост и сиромаштво, али у тим државама очигледно постоји и одређени оптимизам да ће проблеми бити решени, ако је одабран правилан пут опоравка.
На пример, сличну анкету је недавно спровео и Сверуски центар за истраживање јавног мњења, у потрази за одговором на питање колико је становника Русије задовољно својим животом, а резултат је показао да целих 80 процената Руса сматрају себе срећним људима. Притом се дошло до сазнања да је за последњих 20 година чак удвостручен постотак Руса који се сматрају срећнима, и то са 42% у 1992. години, па до садашњих скоро 80%, међу којима предњаче млади људи, а у исто време је удео несрећних опао са ондашњих 36 на свега 15%.Стога, да се вратимо за тренутак на почетак приче, на ону дефиницију среће коју је дао Лав Толстој. По њему осећај среће не произилази само из тренутних околности у којима се човек и народ налазе, него још више од тога шта очекују од будућности.Огроман проценат Срба који се осећају несрећнима, по Толстоју се може тумачити одсуством вере у било какву бољу будућност, а то опет значи да Срби у највећој мери сматрају да се као друштво у целини не крећемо у правцу који обећава успех, бољи живот и просперитет.А то свакако није ништа необично ако се узму у обзир све невоље и недаће којима је Србија у протеклим годинама била изложена, а које на жалост и даље трају....         Видети више: Ратко Паић радио "Глас Русије" 

jpgImage-g45456z4
Да, добро сте прочитали: аждаје, крокодили, беле ајкуле, пиране, китови, грдосије из праисторијског доба, лешинари… масни, ружни, дебели, необријани, запуштени… То су и такви су били Срби у време грађанских ратова на просторима бивше Југославије, у време сукоба на Косову и Метохији и у време Нато агресије на СРЈ не само на карикатурама по злоупотреби карикатуре као уметности и због тога по трагичним последицама данас чувеног француског „Шарли ебдоа“ и друге по Европи западне штампе, него су такви још чешће и жешће били на карикатурама у америчкој штампи… „Вашингтон посту“, „Чикаго трибјуну“, „Њујорк тајмсу“, „Картун њузу“, „Нешвил Бенеру“ и многим другима.
Један од „омиљених јунака“ америчких цртача карикатура био је, наравно, и Слободан Милошевић. На једној од њих, у чувеном „Вашингтон посту“, на пример, човек из каменог доба, „заогрнут кожом од животиње и са каменом батином у руци“ је Милошевић.
Ова кратка прича о америчким карикатурама из времена о коме је овде реч, појављује се захваљујући чињеници што откад знам за новине имам навику да из њих исецам поједине текстове, фотографије, цртеже, карикатуре… И да неке од њих дуго, дуго чувам. Често и не знајући због чега и да ли ће ми нешто од тога икад затребати.
Тако сам сачувао, без намере да рекламирам лист, текст специјалног извештача „Политике“ из Вашингтона, Зоране Шуваковић, од недеље 10. децембра 2006. године, под насловом „Ружење народа“, с наднасловом „Срби и америчка карикатура“.
У ствари је то прича о професору Љубици Поповић, византологу и предавачу, до пензије (2006. имала је 74 године и веома би ме радовало да и даље срећно живи свој науци посвећени живот), на Вандербилту у Нешвилу. Уз много тога за шта се интересовала и чему је посветила свој научни рад из света уметности, професорка Поповић се интересовала и за карикатуру.
Карикатура је, ма шта ко мислио о њој, веома моћна уметност. И свестрана уметност: у њој се у исто време могу наћи, у чврстом јединству, сликарство, филозофија, хумор, сатира, кратка, литерарно једноставна, често кристална текстуална порука, уколико карикатуру прати текст. Карикатура понекад зна да буде и примитивна, вулгарна и некултурна уметност – тада она и није уметност, без обзира што јој цртеж може бити и на врхунском естетском нивоу. Карикатура је и опасна уметност – може као бумеранг да се врати своме бацачу, свом аутору. И још много тога је карикатура, што њени теоретичари знају много боље од моје маленкости.
Зорана Шуваковић пише како је професор Љубица Поповић, иначе рођена и одрасла у Шапцу, амерички држављанин од раних шездесетих, где је на Масачусетсу и докторирала, на великом скупу америчких професора славистике, у новембру 2006. године, представила рад о „америчким политичким карикатурама“.
„Већ четрнаест година (од 2006. па уназад – нап. М. К.) угледна професорка, позната по својим научним радовима из византологије у стручним круговима у САД и широм света, педагог који је са најудаљенијих крајева планете доводила студенте на своју катедру успевши да им извојује стипендије преко Стејт департмента, педантно скупља карикатуре на тему бивше Југославије, по свим америчким листовима“, пише Шуваковићева.
Своје радове о томе како се карикирала тешка ситуација на Балкану објављивала је у угледним али нискотиражним часописима. Високотиражни листови, у складу са својим нивоом „освојене слободе“ медија, нису били заинтересовани за њене радове. Јер истина заиста може понекад и гадно да заболи. Без обзира на имунитет стечен непрестаним силеџијством, застрашивањем сопственог народа и сејањем ратова по свету.
Професорка је сакупила више од две хиљаде карикатура и разврстала их по темама и порукама. Успела је да забележи више од сто педесет карикатуриста који су зарађивали хлеб, како каже Шуваковићева, на југословенским темама. Срби су на тим карикатурама, причала је тада професорка Поповић, масни, ружни, дебели, необријани, запуштени… На бројним карикатурама они носе нож или некакво примитивно оруђе. И увек пуцају или нападају голоруки народ… А онај ко се сећа тих времена зна и због чега – америчка држава била је тада на страни муслимана и Хрвата, о Албанцима да се и не прича, и на све могуће начине их помагала.
Па у Србији причати о слободи штампе у Америци дође му као у оној народној, од Вука записаној: Ко те један пут ћушио, онај ће те други пут коцем ударити.
„Разумем и критику и сатиру“, причала је професорка, „али не вулгарности. Једном када се тај праг пређе, други су спремни да крену истим правцем.“ Ти крокодили, китови, лешинари, те пиране, ајкуле, аждаје… на карикатурама америчких карикатуриста, а то су, ето, Срби, наслађују се новим ратовима, прождиру све пред собом, из себе избацују ватру, они су агресори, иза себе остављају пустош, гробља, лобање…“
Карикатуре у америчким и другим западним штампаним медијима, као и читава тадашња оркестрирана медијска лаж имала је један једини циљ: сатанизацију Срба! Уништити и Србе и Србију. Уништити истину. Јер за Запад злочине нису чиниле све сукобљене стране на просторима бивше Југославије, што су они веома добро знали, јер су многе и „режирали“ – искључиво су их чинили Срби. Па о каквим се ту, на таквим карикатурама, вредностима Запада ради? Ни о каквим. Каква је то култура, уметност? Примитивна, фашистоидна, пуна мржње, лажи. У ствари, никаква.
„Као грађанин света нисам желела да ова велика срамота медијског ружења једног народа остане незабележена“, казала је те, 2006. године, професор Љубица Поповић новинарки Зорани Шуваковић. „Ја сам Српкиња“, и то је на једном месту рекла.
nikola teslad

Српкиња, амерички грађанин. И није сама, додајем. Тесла, Пупин… да не идем даље.

И рођена је, да се још једном каже, у земљи уметника и мудраца карикатуре: Пјера Крижанића, Десе Глишић, Зуке Џумхура, Иве Кушанића, Милорада Добрића, Југослава Влаховића, Ранка Гузине, Душка Петричића, Јована Прокопљевића, Тоше Борковића… и да не грешим душу.
А какву то уметност карикатуре или карикатуру уметности у земљи Србији проповеда, на пример, а ових дана је опет актуелан, онај ко деценијама на својим карикатурама црта највулгарније „причице“ о председнику своје земље (ма шта мислио о њему) и његовој супрузи (ма колико му била мрска) у, на пример, брачном кревету? Каква је то уметност карикатуре, сатире, на чијој се једној од карикатура уз патријарха Српске православне цркве (без обзира да ли је цртач верник, атеиста или гностик) стоји нож на поду? И то патријарха који је за живота непрестано понављао: Будимо људи. Каква је то уметност карикатуре на чијој је једној од карикатура нацртана професор др Смиља Аврамов, у светској правној науци признати стручњак, поред Хитлера и Мусолинија? То би као, што рекла деца, требало да је сатира, да је смешно, да је критика непристајања да признамо да смо сви редом злочинци, да смо зли, да смо лешинари. И то би требало да је критика другачијег (увек грешног и погрешног) српског мишљења. Другачијег од чијег? Па ваљда од америчког! Итд. И чији је то карикатуриста а није на списку оних 150 америчких, које је скупила професор др Љубица Поповић!?
Не требају нама увек Американци да нас подсећају својим карикатурама како смо ми Срби зли, прљави, необријани, неошишани, примитивни… Јер Американци не знају како да нацртају ни свој ратоборни примитивизам, своје злочинство… Јер свега они тога имају преко главе. Не требају нама они, јер и ми… да не кажем шта, за трку имамо. А што казао, опет, народ, а Вук записао: Из туђе њиве и чанак прге заувар је. (Прга је врста јела наших старих; напомена – М. К.)
(Интермагазин, Милош Кордић. Преузето  СРБИ СУ НА АМЕРИЧКИМ КАРИКАТУРАМА били аждаје, ајкуле, ружни, дебели, масни…
       *** 
(.....)     Одувек је било кристално јасно, да снага једног народа, моралност, етичност, упорност, саосећајност, постојаност као и све оно што по правилу краси један народ, свестан свог наслеђа, порекла, части и храбрости, почива на вредностима које извор налазе у својој блискости с изворним јеванђељским   Христовим учење м, оличеним у Православном погледу на свет. Тај систем вредности требало је нарушити, ако се жели, да се тај народ сломи и преуми. Злочин бомбардовања Срба и Србије уродио је, за нападача, сасвим неочекиваним исходом – хомогенизацијом народа. Тако окупљене и уједињене, сачекао нас је 5. октобар….и почетак нечега што бисмо могли назвати самоуништењем народа. Сам народ у том процесу разарања Србије, у стварности и није имао неку важну улогу, обзиром да од тог дана, Срби се нису више питали ни за шта. САД и ЕУ су „преузели“ управу над овим народом. Срушена је земља, разорена економија, преузете банке, послати „високи представници“, преузети медији, уништено здравство, уништено школство, експлодирао „невладин“ сектор, доведено мужеложништво (хомосексуализам),систематски кидане везе с Русијом итд…итд. Отета је Република Српска Крајина“, преузета значајна контрола над Републиком Српском, отети Косово и Метохија, отета Црна Гора и за све то окривљени Срби.....
***
      .....   
Хрвати и Срби
Хрвати су крајем 20. вијека оформили државу. Када сагледамо околности под којима се то десило, закључујемо да је један од предуслова за стварање те државе био нестанак Срба са територије на којој је она створена. У два маха, у петој и десетој деценији двадесетог вијека, дошло је до неописивог, крвавог злочина над Србима, што је овај народ довео до истребљења и његовог свођења на занемарљив проценат у данашњој Хрватској. Средином 20. вијека Срби су масовно убијани и на силу превођени у другу вјеру, док је крајем истог стољећа стотине хиљада Срба протјерано из Хрватске. У овој другој прилици, Срби су покушали да се физички и војно одбране од хрватског насиља, али то је учињено неспретно и безуспјешно. Послије свега, данас на почетку 21. вијека, најистакнутији хрватски појединци величају Павелићево дјело. Дјело човјека који је предводио покољ Срба у НДХ. Зашто је нестанак Срба схваћен као предуслов да настане хрватска држава, и зашто та држава и данас одише антисрпским настројењем, као својеврсним покретачким духом?
Умјесто постављања ових питања, могао бих једноставно да мрзим Хрвате цијелим својим бићем. Да их мрзим до краја свијета и вијека, због ране коју су ми нанијели, ране дубље од бездана…Међутим, ако за себе и за њих потражим неке дубље разлоге постојања, морам да размислим, да потражим објашњење, да разумијем сукоб који нам се десио, да размислим о томе зашто су нас ранили, и о томе чија је рана дубља и крвавија. Наша – рана и поремећај оних који су убјени и протјерани, или њихова – рана и поремећај оних који су обузети жељом да нас нема…Мислим да нешто од тих разлога станује у начинима и мотивима којима су стваране државе ових народа кроз вјекове историје.
austrougarski konjusari Зашто су Срби прогнани из Хрватске (први дио)? Од Средњег до Новог вијека
Од 13. до 15. вијека Срби живе зенит свог државног успона и политичке слободе, и тако граде идентитет народа који ствара сопствени културни и духовни израз. А све то граде на темељима универзалне хришћанске вјере и под утицајем православног „византијског комонвелта“. Хрвати у тим стољећима живе као поданици Угарске, са менталитетом поробљених Словена, који у туђем царству чекају прилику за остварење своје политичке слободе. Проћи ће вјекови тежње и надања да ће они ( Хрвати ), на пространој територији западно од Дрине, а јужно од Беча и Пеште, и источно од јадранске обале, – формирати своју аутентичну, словенску, хришћанску државу. Мијењали су се окупатори..Турци, Млечани, Њемци ( Хабзбурзи )… и сабрао се готово читав миленијум  тих и таквих надања. Све то вријеме Хрвати живе у различитим аутономним јединицама ових царстава. Те јединице својим називима ( именима ) говоре о постојању свијести о хрватској народној посебности, али та аутономија није ни близу онога што бисмо могли назвати политичком или културном слободом. Повремено имамо и покушаје да се подигне устанак ( нпр. Зрински и Франкопани у 17. вијеку ), али то је било без успјеха и без нарочите народне масовности. Истовремено, и на истом, већ описаном простору, заједно са Хрватима живе и Срби. Њихов број је нешто мањи, њихова духовност и култура су другачији, али политичка судбина Срба на просторима западно од Дрине, истовјетна је оној хрватској. Поданици туђег царства који су етнички, језички и историјски нешто друго у односу на Беч и Пешту. Сви они дакле, са историјским стрпљењем и упорношћу, чекају ослобођење.
На другој страни, источно од Дрине, Срби живе у знатно већем броју. Њихова велика и снажна држава се, у 15.вијеку, угасила под турском најездом. Међутим, иако живе као поданици Османског царства, Срби су сабрани око Пећке Патријаршије. Патријаршија је израз њихове духовне слободе у политичкој поробљености, али и споменик, свједок некадашњег значајног земаљског царства. Патријаршија је свједок могућности коју су Срби остварили. Могућности да се у мору васељенског православља, од Египта до Кијева, оствари сопствени богослужбени и културни, стваралачки израз. Поред тога, народно предање чува један засебан културни драгуљ, – родољубиви циклус пјесама. Њега генерацијама преносе народни мудраци и гуслари, и он представља препјевану Библију, преведену античку трагедију, и уз Цркву и њену дјелатност, тај умјетнички поетски спјев чува снажну државотворну свијест Срба. Отуда, код Срба у вријеме турског ропства, имамо низ значајних народних устанака и плодних духовних и културних обнова, који свједоче њихову народну виталност. Доба патријараха Соколовића; устанак Срба крајем 16. вијека; дјелатност патријарха Гаврила Рајића и Светог Василија Острошког током 17. вијека; нови устанци крајем 17. вијека и велике сеобе које су покренуте након пропасти устанака; политичка аутономија, а потом и самосталност територије Цетињске митрополије….
       
         видети више: Зашто су Срби прогнани из Хрватске (први дио)? / Гојко Перовић





         ***

уторак, 03. новембар 2015.

Ризница трајања и богатог наслеђа

ОГРОМНО водено пространство, села у којима је време стало, утврђења, манастири, богата флора и фауна – све је то ризница по имену Скадарско језеро.
Ризница трајања и богатог наслеђа. Ово језеро пространо на око 400 квадратних километара је по много чему јединствено. Две државе су га пригрлиле: Црна Гора и Албанија. Наизглед, о њему се све зна. Aли, није тако. Увек ће неко од лађара, који појединачно или са туристима крстаре бродовима и чамцима, испричати понешто чега нема у уџбеницима, у луксузним публикацијама, коначно чега нема ни на интернету.
- Ма, какав интернет – одмахује руком Војо Перовић из Подгорице.- Тесне су и било које новине да би се испричало све што језеро вековима носи са собом, нудећи опстанак људима, птицама, рибама... О језеру ћете најбоље сазнати ако сте на његовим обалама или на његовим таласима.
Док омања барка непогрешиво сече прљавосиву воду језера, друштво нам прави велики број птица и бујна мочварна вегетација. Скадарско језеро је уточиште за око 280 врста птица, али је разноврстан и животињски свет. Кад се уморите од крстарења, домаћини ће вам предложити да се, уз специјалитете и добра вина, освежите у ресторану „Језеро“. Оно што ће вам тамо сигурно понудити су рибе које живе у језеру, а које су деликатес овог поднебља: крапа и укљева.
На обалама језера некада је било шездесетак манастира, цркава, утврђења. Од неких су остале само рушевине, други и даље трају, показујући да је баш овде некада било срце старе црногорске државе. Чак и тако руинирани, манастири и утврђења сведоче о снажној духовности у Црној Гори од 11. века до данас. Кад се помену утврђења, у први план избија чувени Лесендро који је 1843. године подигао Петар Други Петровић Његош. Кад су утврђење заузели Турци, Његош је више пута покушао да га поврати, тако да је код Црногораца остала изрека: „Изгоре ка’ владика за Лесендром“.
По злу је овде било познато и утврђење Грможур које је у време књаза Николе претворено у затвор из којег је било готово немогуће побећи. Грможур је познат и као „црногорски Алкатраз“, али и као острво змија. Оронуле зидине некадашњег затвора сада настањују галебови, чапље, корморани.
Древне престонице, стара државна и црквена средишта, извори духовности и темељи оних који су владали овим поднебљем је оно по чему се, између осталог, памти приобаље Скадарског језера. На брду изнад Ријеке Црнојевића, на Ободу, остао је траг од првог штампаног слова на словенском југу. Прелепа је и вијугава и Ријека Црнојевића. Ту је и Жабљак Црнојевића, средњовековни град, утврђење близу ушћа Мораче у језеро. Једно време је био и престоница државе.
Не може се прича о језеру испричати ни за један дан, ни у једном новинском тексту. Јер, рећи ће песници, прича је дубља и пространија од самог језера. Кад овде допутујете, стичете утисак да сте у једној пространој кући, у постојбини столетних манастира, утврђења, рибарских села, живих слика.
Пречиста Крајинска, Врањина, Старчево, Бешка, Морачник... Задужбине, манастири, цркве су највернији хроничари језера које је и највећи Национални парк у Црној Гори. Основан је 1968. године да би се очувала и заштитила његова прелепа околина. Манастир Св. Никола подигнут је 1233. године на источној падини полуострва Врањина. Више пута је страдао у турским нападима, али га је 1882. године обновио књаз Никола. Страхујући да неће удомити своје многобројне кћерке, књаз је одлучио да се на Врањини преуреди црква и саграде кула и конак у коме су требале да буду смештене принцезе. Тако је, усред језера и ваздуха пуног влаге и комараца, реновирана ова светиња.
Његовим ћеркама судбина је, ипак, била другачија: Зорка се удала у Србији, Милица и Стана су изабрале велике кнезове Романове, Ана је уточиште нашла на немачком двору, Јелена је постала ређина, краљица Италије, док су Ксенија и Вјера до краја живота остале неудате и биле су са родитељима у Француској, пошто је књаз прогнан из Црне Горе.
И кад се већ говори о лепотама језера, о ономе што нуди туристима, незаобилазна је Ријека Црнојевића, засигурно једно од најстаријих и најпознатијих места у том крају Црне Горе. Лежи на истоименој реци, а са Каручком и Додошком чини делту у Скадарском језеру. Освојиће вас у трену зато што је јединственог амбијента, што у њему царује тишина, што можете да шетате, да се возите кајаком и да уживате у рибљим специјалитетима и другим ђаконијама. До овог места се лако стиже са магистралног пута Подгорица-Цетиње: удаљеност од Подгорице је 30 км, а од Цетиња 16 км. Има специфичну климу, тако да у њој успевају агруми попут смокви и нара.
Хроничари су забележили да се почетак приче о Ријеци Црнојевића везује за владара Зете, Ивана Црнојевића. Очувани су остаци историјских грађевина из његовог времена, попут подрумске просторије једне давно порушене зграде. Туристички водичи ће вам објаснити да се та зграда доводи у везу са радом Ободске штампарије у којој је 1494. године штампана прва ћирилична књига „Октоих првогласник“. Хроничари такође бележе да је на овом подручју отворена и прва апотека у Црној Гори, као и прва радионица оружја. У фабрици „Марица“ се почетком 20. века производио седеф – бисер од рибљих крљушти. На улазу у место је камени мост, познат и као „Данилов мост“ јер га је 1853. године подигао књаз Данило.
Водећи трговачки центар и велика црногорска лука је била Ријека Црнојевића током 19. и почетком 20. века. На чувеном пазару се продавала роба из свих крајева Црне Горе, а остало је записано да су италијански трговци златом плаћали суву укљеву. Била је толико укусна и уникатна да су је Италијани редовно тражили за своје трпезе.
У смирај дана, кад се све стиша и кад све одлази на починак, на своју већ повећу ниску прелепих прича Скадарско језеро увек дода по једну нову.
И, тако, већ вековима.
ВИНСКИ ПУТ
КОМПАНИЈА „13. јул – Плантаже“ организује „Вински пут“ којим туристима омогућава посету подрумима овог колектива, дегустацију најбољих вина и пловидбу Скадарским језером. Путовање се завршава у неком од ресторана на обали језера у којима се служе црногорски специјалитети.
- У оквиру различитих тематских програма, могуће је проћи кроз три наша различита подрума, винотеке и ресторане, кроз аутентичан свет мириса и укуса црногорског поднебља – поручила је Верица Мараш, извршни директор „13.јул-Плантаже“ из Подгорице.

СТЕЦИШТЕ ПТИЦА
ЧЕСТО је питање откуда на Скадарском језеру толико врста птица? Стручњаци тврде да је овај еко-систем релативно очуван, а ту су и еколошке и биогеографске специфичности. Наука је доказала да су у укупној фауни птица, 73 врсте гнездарице-селице, а 90 врста повремено долази на језеро.


Скадарско језеро - ризница трајања и богатог наслеђа | Туризам | Novosti.rs

Популарни постови